Znate li gde su mošti svetog despota Stefana Lazarevića? Ja do skoro nisam znao, a mislio sam da znam.

Pre par nedelja, baš na drugi dan svetog Jovana, nekako se mi obresmo u Palanku na buvljaku („u Palanku“ tako se kaže u tom kraju). Posle buvljaka krenusmo kući, a s obzirom da nismo žurili, krenusmo dužim putem. Do Velike Plane, pa dalje moravskim putem tj. carigradskim drumom preko Lozovika i Male Krsne. Negde pred Planu stoji znak „Manastir Koporin 4km“. I kao što rekoh, nismo žurili pa rešismo da ga obiđemo. U uvali između dva brda, okružen šumom, skoro neprimetan čak i iz neposredne blizine, nalazio se manastir. Za sebe smatram da nisam neki „veliki vernik“, iako pokušavam da ispoštujem sve narodne i crkvene običaje koliko god to mogu. Obišao sam popriličan broj manastira i crkvi, a kad god sam usput i u mogućnosti, ja svratim u neki novi. Nekako sam oduvek bio opčinjem arhitekturom i freskama, iako se ni u jedno ne razumem nešto puno. A možda je moja opčinjenost baš zbog toga što se ne razumem.

Prekrstim se kako i dolikuje i uđem u polumračnu prostoriju u kojoj je jedina svetlost bila dnevna svetlost koja je dopirala kroz dva manja prozora. Kada su se oči malo prilagodile polumraku, počinjem da razaznajem freske na zidovima. Bile su u poprilično lošem stanju. Gledajući okolo u jednom trenutku desno pored sebe spazim kovčeg sa nekom tablom iznad njega. Zakoračim i pročitam natpis. Pisalo je: „Ovde leže mošti svetog despota Stefana Lazarevića. Otkrivene 1977 god. Potvrđene 1989 god.“. Tu sam ostao zatečen. Da li ima jos neki despot Stefan? Zar njegove mošti nisu u manastiru Manasija. Kakogod. Obavio sam ostalo što treba. Paljenje sveća za žive za zdravlje i sreću, za mrtve za pokoj duše, bojanice i naravno voda sa lekovitog izvora. Napustih ja to sveto mesto sa velikim čudom, ili sa prosvetljenjem o svom neznanju.

Sve to nije mi dalo mira. Neznanje kao neznanje mi i nije predstavljalo problem. Ono što ne znam, a interesuje me, naučiću. Pravi problem i ono sto me je mučilo, jeste pogrešno znanje. Te stoga prvo što sam uradio kada sam došao kući, jeste da izguglam sve o despotu Stefanu i manastiru Korporin. Tako sam i našao uzrok svoje zablude. Naime, prema žitiju Stefanovom koje je napisao Konstantin Filozof, despot Stefan je umro iznenada u lovu na Kosmaju, posle čega je sahranjen u svojoj zadužbini. Pošto se ne navodi o kojoj zadužbini je reč, dugo se verovalo da je to njegova glavna zadužbina tj. manastir Manasija. Nađem ja još gomilu podataka o godini izgradnje manastira, godina rođenja i smrti despota Stefana, lekovitosti izvora na kožne bolesti podno manastira, i bračnim parovima koji nisu imali dece a posle molitve ih dobili. Pored svih tih podataka, naletim i na jedan meni interesantan podatak. Vladari tog vremena uglavnom su pravili velike i raskošne građevine u skladu sa svojim imućstvom i položajem. Te da ktitor Korporina vrlo verovatno nije despot Stefan sobzirom na velicinu i skromnost manastira. A pošto je na zapadnoj strani manastira freska sa njegovim likom, najverovatnije je da je despot Stefan bio „vtori ktitor“ tj. onaj koji je završio od drugog vec započeti manastir ili ga oduzeo nekom velikašu zbog nevere. Nesvesan na taj način je napravio sebi večnu kuću.

Poenta ili prosvetljenje: Kad god možete zasadite seme humanosti, ljubavi i sreće, jer nikad ne znate kakvim plodom će vam se vratiti.

Još samo jedna stvar koju moram da pomenem. Slovo Ljubve!

Comments

comments