Dve stvari koje nikad neću razumeti jesu džez i poezija.

Kada sam se rodio glava mi je toliko bila puna da je pretila da eksplodira. I doktori su pitali moju majku šta da odstrane da ne bi došlo do eksplozije. I ona rekla „ajd taj džez, i tako ničemu ne služi a i izlazi iz mode. I još nešto što Vi hoćete“. I tako sam ja postao operisan od poezije i džeza.

Za umetnost sam antitalenat, ali kad stanem ispred slike ja znam da li mi se sviđa ili ne. Kod poezije imam samo belo. Ništa! Stručnim izrazom se to kaze NULL. Ne znam ni da li mi se sviđa ili ne. Što se džeza tiče, odmah zovem konobara ili konobaricu (zavisi ko je prisutan, mada više preferiram konobarice) da puste neku muziku.

I s obzirom kakav sam kontraš i koliko sam tvrdoglav, reših i ja par reči poezije da napišem. Samo da pokažem da mogu (za Anu – nije đavolica). A možda i ne mogu nego samo sam umislio da mogu. Kako god bilo, evo i tih mojih par reči.

Znači poezija malo

Hteo sam da budem kao i drugi,
želeo sam isto što i drugi,
voleo sam isto što i drugi,
radio sam isto što i drugi,
I koliko god sam se trudio,
nisam bio kao i drugi.

A hteo sam samo da budem tvoj bivši!

PS: Treba mi pravi naslov za ovo veliko remek delo. Ko mi ga bude smislio dobiće 20% od autorskih prava jednog dana kad se budem proslavio.

Comments

comments