Prođe od tad dosta vremena, ali ja se i dalje svega sećam. Sećam se da sam te baš na današnji dan prvi put video. Bojažljivo sam stojao sa strane i čekao da naiđeš. I sećam se da sam imao tremu. Pitao sam se da li ćeš me prepoznati. Da li ću ja tebe da prepoznati. Da li ćeš biti razočarana sa mnom kad me vidiš. Da, imao sam tremu. Onda si se pojavila ti, sa najlepšim osmehom koji sam do tad video, i potrčala mi u zagrljaj. Tog trenutka trema je nestala. Zagrlili smo se, i stajali tako neko vreme zagrljeni. Kao da se poznajemo čitav život, ali smo silom prilike neko vreme bili rastavljeni. Iako je to trajalo svega minut meni se tad činilo kao da su sati prošli. Imala si tri kofera. Jedan je bio tako veliki da sam tada mislio da veći ne postoji i da si u njega spakovala sve stvari koje imaš. Činilo mi se i da sam ja ceo mogao da stanem u njega. Zajedno smo gurali kolica sa tim koferima do auta. Parkirao sam na pogrešnom mestu. Tada nisam znao gde mogu da stanem i gde mogu da parkiram.
Tada sam bio srećan. I bio sam srećan i imao sreće. Niko me nije dirao. Panduri su se pojavili tek kad smo utovarili sve one kofere, da nas opomenu da ne smemo tu da se zadržavamo. Bacila si cigaretu koju si tek zapalila i ušla si u auto. Kasnije si me pitala da stanem da zapališ još jednu. Mislila si da ne smeš da zapališ u autu. Usledio još jedan onaj najlepši osmeh, kada si videla da imaš poruku na telefonu. Ta poruka j bila od mene.

Наставите са читањем →