Počeh ja da čitam šta je onaj, ona prokletinja 
Šikanja pisao kod njega na blogu. Ono kao e-sigurnost. I kad se tad nisam šlogirao nikad neću. Lupa čovek kao Maksim po diviziji. Što bi Englezi rekli: „Strike like Maxim over division„. Sve neki katastrofični scenariji. Svi nešto muvaju, špijuniraju, hakuju, kradu… Te nemoj da ostavljaš ime i prezime, te nemoj jmbg, te nemoj email, nemoj da klikćeš, nemoj da talasaš, da srčeš, da prdiš, da dišeš… Pa šta bre smem?
I tako. Čitam ti ja tako, čitam, i polako se i ja upecam. Podlegnem pritiscima pa rešim da i ja uradim nešto po pitanju svoje lične online bezbednosti. I u tom razmišljanju dođem do genijalne ideje. Bar u tom trenutku mi se činila genijalna. Rešim da odvojim onaj papirić sa zapisanim pin kodom za bankomat, 
od kartice za bankomat. Stojali su lepo jedan pored drugog u novčaniku. Nema šta da razmisljaš gde ti je jedno, a gde drugo. Pogotovo u megamarketu kad dvaj’s ljudi stoji iza tebe u redu. Ali ajd, da razdvojim. Da budem i ja siguran. Karticu vratim u novčanik, pa novčanik u prednji džep, a onaj papirić u zadnji džep. I super. Napokon sam i ja siguran. Ja pun optimizma, pun sebe. Raširio sam se ko bilder kad izađe iz teretane. Jedva sam u auto ulazio. A na parkingu sam po dva mesta zauzimao.
Posle nekog vremena krenem ja sa nekom cickom na sladoled. Znate ono, ona će da liže sladoled, a meni… ono, odmah perverzne misli. Ne znate! Ništa onda. Nema veze. To je ionako samo moja prljava mašta.
(Ne funkcioniše sa Severinom. Nema misterije kad je već viđeno.)
Uglavnom odemo mi na taj sladoled. Oližemo ga i ono ostalo sve što treba. I ostaje nam da platimo. Uzmem ja karticu iz prednjeg i onaj papirić sa pinom iz zadnjeg džepa. Kad ne leži vraže. Oprale se farmerke, a sa njima i brojke sa onog papirića. Oprala se tog trenutka i prljava mašta i ponos i samopouzdanje, koji su do pre samo par sekundi bila prisutni. Skupih neku siću iz novčanika koja je tu slučajno zaostala. Malo skupih i od one gorepomenute cicke. Jbg, račun mora da se plati jer sudove ne znam da perem, a i trčanju, tj. bežanju nisam baš vešt.
Obrukah se. Živ nisam. U zemlju propao.
A u glavi: Šikanja prokletniče. Jebala te i sigurnost, i kartice, i pin-ovi, i jmbg-ovi… i mesec, i sunce isusovo, i zvezda danica…
Kad sam se smirio, uzmem ja ponovo da pogledam šta je on to tamo pisao i kako sam se ja to zajebao i podlegao pritiscima. Da naučim da ne prođem i sledeći put isto. A i realno, mnogo stvari je čuo od mene, nešto i od ostalih, a nešto je i pročitao. Sve u svemu, znam da ne zna puno o toj temi. Da ne grešim dušu, možda je ponešto do sad i sam shvatio, ali generalno nema pojma.
Sledeća stvar koja me je mučila je: zašto bi čovek koji nema pojma programiranje, ne zna sisteme krenuo da se bavi sigurnošću na net-u i tolikim pametovanjem u onom tekstovima. Ja bih, pošto ga znam, rekao: lud čovek. Ali nije to u pitanju. Ne mora čovek da bude lud. Ne mora da bude čak ni luckast da bi toliko pametovao. Znači mora da je nešto drugo po sredi.
I posle dužeg mog razmišljanja, reverznog inžinjeringa i psihološke analize, dođoh do zaključka. Muva ženske na taj način.
Jovane priznaj da je zbog ženski i sve ti je oprošteno.
PS: I da se obriješ.
