Dok sam bio klinac, preko leta sam obično išao u ćaletovo rodno mesto. Jedno selo iza Šapca. Mali divljak pušten sa lanca. Milina! Sećam se i svog uzbuđenja kad sam prvi put video sladoleddžiju. Pravog sladoleddžiju. Kao u crtaćima. Na triciklu sa bunkerom za sladoled, kog je vozio ulicom i vikao: „Sladoled, sladoled! Više voda nego led!“. Iako sladoled i nije bio nešto, ceo taj doživljaj je bio fanscinantan za mene. Dete sa asfalta. Наставите са читањем →